Kolumna Zorice Radojkovic: „Stvarno niste normalne“

Prva za odstrel na nišanu svake odbrane nije imala čarobni štapić da reši svaki napad. A pošto nema štapića, a ni sistema, evidentno su u upotrebi bili štap i kanap.

Kada imam gorčinu u grlu, med u ustima ne pomaže. Dve godine nisam pisala blog. Posle razočaranja i beznadja izazvanog nizom okolnosti koje je kulminiralo nastupom Srbije na EP u Danskoj i Norveškoj, bila sam na ivici da prestanem da pratim srpsku žensku reprezentaciju. Nisam. Zbog devojaka i samo zbog njih. Nisam u rukometu ni u kakvom svojstvu osim što sam zaljubljena u njega. Nisam analitičar Žika, nemam strpljenja i vremena, a ni znanja da budem. Samo, ovih 15 dana ne mogu da prećutim. Promociji i stvaranju pozitivne slike ovog sporta sam posvetila mnogo dana i noći, mnogo vremena i energije. Ne žalim, vredelo je. I vredi.

JASNO KAO DAN –  USPEH

Ponosna sam što poznajem ove devojke. Reče im lepo Nemanja, muž Kaće Tomašević: „Vi stvarno niste normalne!“ Nisu. Ali srećna sam što su neke od tih „nenormalnih“ deo mog života. Predhodnih dana u Beogradu, nisu dale samo sebe. Prevazišle su sebe. Dale su sve. Više nego što su imale, mogle i znale. Igrale jedna za drugu, često iznad mogućnosti, izvlačile snagu iz srca i umeće iz petnih žila. Da su im pre početka ponudili polufinale, svi bi potpisali to četvrto mesto. Korak od 7 milja napravljen. I nema tu nikakvih dilema. Ali nema ni nazad.

NAVIJAČI

Nije prvi put da kažem da sam razočarana u zemlju koja se deli na Zvezdu i Partizan. Zemlju čiji navijači ne umeju da se organizuju da navijaju za nju. Kada nas je poljski novinar još u januaru pitao zašto naši navijači nemaju nacionalna obeležja niti organizovano navijaju za Srbiju, nismo znali šta da odgovorimo. Ne volimo svoju zemlju koliko klubove? Nemamo vremena, volje ni para jer po vokaciji sve to čuvamo samo za Partizan i Zvezdu. Ne zanima nas ženski sport? A kako to Crnogorce zanima ženski sport? Kako je to tri hiljade „Đetića“ ostavilo sve, selo u voz i prešlo 500 kilometara da iz sveg srca i glasa u Beogradu peva „Vi ste naše zlatne lavice“. I jesu zlatne. I nisu mogle da izgube u takvoj atmosferi.

A kako su se osećale naše devojke, naročito rodjene Beogradjanke što im u njihovom gradu, zvižde na sav glas, i što osim njihovih porodica i prijatelja nema ko da nadjača taj neprijatan zvuk? Ma da, nije bitno. Veliki Srbi i patriote gledaju samo tenis i fudbal. Uvek sam se pitala zašto ljudi satima gledaju tamo neka dva tenisera kako jednu lopticu beskonačno prebacuju sa jedne na drugu stranu mreže? Ih, pa to je toliko zanimljivije od rovovske borbe koju vodi toliko atraktivnih devojaka na 20×40 u svakoj utakmici. Ništa, skačite, psujte i radujte se i dalje poenima Mareja i Zvonareve, golovima Pirla i Ronalda ispred ekrana kladionica i kafića. A Ceca, Erika, Niške, Popka, Fića, Zmajče, Munja, Kobac, Sanja, Belka, Joca, Krpica, Kiki, Sladja, Roki i Leki će opet iz sveg glasa pevati Bože pravde, i u sred Beograda slušati zvižduke koje ničim nisu zaslužile.

POVUCI – POTEGNI

Moram da kažem, malo je reći koliko je bilo i još uvek je neprijatno odgovarati na pitanja znanih i neznanih, zašto je selektor Srbije vukao protivničku igračicu za dres?! I to u dva navrata. Objašnjavanja i razjašnjavanja, zašto se desilo ako nije smelo da se desi i slično. Zabranjeno, nedozvoljeno, nedopušteno. Pustite nas sa marketingom, slikanjem i pomirenjem. Shvatam da ljudi greše, ali isto tako znam da ne postoji način da se to izbriše i zaboravi. Niko neće osporiti Boškovićeve ljudske vrline ni pozitivan pristup. Ali trenersko umeće hoće. Srpkinje su sa njim dobile slobodu, ali su ostale uskraćene za vodjenje i viziju. Još se priča o tajm autu u finišu meča sa Crnom Gorom. Znamo već, selektor ima najbolje devojke na svetu i ništa im nikad ne zamera. Malo je i novinarima dosadilo da se na svako pitanje dobije isti odgovor, a nikad stručno objašnjenje i obrazloženje. Zatekao nas je i niz manjih ili većih povreda igračica na zagrevanju? Premor? Kondicioni treneri postoje tek od oktobra? EP možda jesmo dobili juče, ali od pobede nad Rumunijom u martu i probudjene nade da postojimo na rukometnoj mapi, znali smo da ćemo ga igrati. Da smo igrali u Holandiji, ne bi nas zanimalo da prodjemo u drugi krug?

MEDIJI

Sada su svi verovali i svi sve znaju. Mediji su to što jesu. Podignu u zvezde pa bace u blato. Kako im šta treba. Da li se u više od tri redakcije pre prvenstva znalo i za tri-četiri srpske reprezentativke? Diskutabilno. A nije zato što nisu zasluživale. Bilo je tu „materijala“, ali ne i zainteresovanosti.

KAĆA

Ta „Katarina Velika“ i „Ministarka odbrane“ nije od juče. Iako su to mnogi baš juče saznali. Instiktivna reakcija sa kažiprstom na usnama posle odbrane penala u Skoplju kada je „utišala“ 6000 Makedonaca u „Borisu Trajkovskom“, pokazala je odavno šta proradi u njoj kada stane na gol reprezentacije. A kako nazvati to što je dve godine kasnije u trećem mesecu trudnoće, u najtežem periodu svog života, ne želeći da se to zna i na svoju odgovornost, branila za Srbiju? Da, za Srbiju. Pa vi i dalje gledajte Nalbandijana i Drogbu. Ja nisam imala dilemu ni ko će da brani, ni ko će da izraste u ključnu figuru ako nam i malo krene.

ANDREA

„A šta je sa tom Andreom?“ Za nju su već znali, pa je i to bio problem. Očekivalo se ne znam ni ja šta. Hoćete individualce? Gledajte onda tenis. Bilo mi je muka od komentara internet znalaca skrivenih iza „nikova“, da „nije odigrala“. Da, možda i nije u svakoj utakmici igrala svoj najbolji rukomet ni bila „svemirac“. A zašto? Ma koga to briga, iako samo podatak da je to igračica nad kojom je napravljeno najviše najgrubljih faulova i penala(čak 9) u našoj ekipi, govori da na razočaranje mnogih, ipak nije napravljena od čelika. Prva za odstrel na nišanu svake odbrane nije imala čarobni štapić da reši svaki napad. A pošto nema štapića, a ni sistema, evidentno su u upotrebi bili štap i kanap.

NEMA STAJANJA

Da se ne zavaravamo. Ovo nije dovoljno. Da biste bile pobednice, morate da planirate pobedu, da se pripremite za pobedu i da očekujete pobedu. Nemate pravo sada da stanete. Vredite i možete. I moći ćete još više. Maksimalno se uozbiljite i potpuno, ali potpuno posvetite ovome. Kažu da motivacija ne traje dugo. Ne traje ni kupanje, zato se preporučuje svakodnevno. Radite na sebi. Trenirajte više. Trenirajte još jače. Pa se vidimo ispred Skupštine sledeće godine.

A onda ćemo svi plakati samo od sreće.