LEGENDARNA RUKOMETAŠICA ANDREA LEKIĆ U NOVOGODIŠNJEM INTERVJUU: Ostala bih u sportu i posle karijere
NEDAVNIM ulaskom u ekskuzivni “klub 1.000” po broju postignutih golova u Ligi šampiona naša rukometašica Andrea Lekić dodatno je “zacementirala” svoj legendarni status. Proslavljeni srednji bek, danas igračica mađarskog Ferencvaroša, bivša reprezentativka Srbije, vicešampionka sveta 2013. u dresu sa nacionalnim grbom, trenutno je na četvrtom mestu “bombardera” u najeltinijem rukometnom takmičenju sa 1.002 pogotka. Ispred nje su samo Anita Gorbač (1.016), Kristina Neagu (1.029) i Jovanka Radičević (1.069).
Sportista od glave do pete, na ponos svih koji je poznaju, najbolja igračica planete pre jedne decenije, osvajačica prestižnog takmičenja 2013. sa Đerom, za novogodišnji trobroj “Novosti”, iskreno govori o o rukometnom putu, izvanrednom podvigu u LŠ, o tome kakva je van terena, šta joj donosi budućnost…
o Kada ste postali svesni da ćete sa više od 1.000 golova u LŠ zauvek zlatnim slovima biti upisani u analima rukometa?
– Postala sam svesna da bi mogla da dođem do broja 1.000, pred početak ove sezone. Polusezona je bila sjajna, tako da sam brže nego što sam i sama očekivala stigla do tog broja. Međutim, nisam pridavala preveliku pažnju sve dok se nisam približila magičnoj cifri. To je bilo zaista daleko kada sam počinjala da igram Ligu šampiona, a nažalost i boljka rukometa je to što nije statistički propraćen kao ostali sportovi. Moram priznati, zadovoljsto, čast i privilegija je biti u krugu devojaka koje su dale 1.000 i više golova. Na tome sam zahvalna svima koji su utkali sebe i imali uticaja da dođem dovde.
Odrasla sam uz “Novosti”
– MOJ tata je uvek kupovao “Novosti”, tako da sam odrasla uz vaš list. Osim što bih vašim čitaocima poželela zdravlje i uspeh u 2024, kao neko ko voli da se takmiči sa sobom, želim im da u Novoj godini budu još bolji i okruženi dobrim ljudima – iskrena je Andrea.
o Da li pamtite svoj prvi gol u LŠ?
– Moj prvi pogodak bio je protiv Savehofa u Švedskoj. Tada sam igrala za Krim, bilo je to u sezoni 2006/2007. godine. To je nezaboravan trenutak za ceo život.
o S obzirom na stil rukometa koji se danas forsira, 1.000 golova, čini se, još više dobija na značaju…
– Lakše je sada doći do velikih brojki, postiže se mnogo golova na utakmici. Rezultati su ranije bili manje efikasni, timovi su postizali po 22, 23 gola po meču, a danas više od 36, 37… Pripadam generaciji kada se igralo na manji broj pogodaka, a, moram priznati da mi prijaju mečevi koji se ne igraju na gol više.
Strpljenje za novu generaciju
o Kako ocenjujete igre naših reprezentativki na nedavno završenom SP?
– Mi smo u konstantnom padu, što ne valja. Ako pričamo o sistemu, reprezentacija je trebalo da bude podmlađena mnogo ranije, a ne pred olimpijski ciklus. Moramo da budemo spremni na strpljenje i mukotrpan rad.
o Koji tip golova volite da postižete?
– Što atraktivnije. Kada bi svaki mogao da budu takav, bila bih najzadovoljnija. To usrećuje publiku i tome težim.
o Ovo je vaša 17 sezona u elitnom takmičenju?
– Kada pomislim na to, zvuči neverovatno, prosto su mi sezone proletele. Sa druge strane, to je zapravo lep podatak, koliko god da se uplašim u prvom trenutku – ponosna sam na tih 17 sezona. Mnogo je prelepih emocija sažeto u svemu i nemam dilemu da li bih opet krenula istim putem. Uvek mi je bio imperativ da se zadržim u timovima koji igraju Ligu šampiona. Imala sam tokom karijere i finansijski primamljivijih ponuda da igram u drugim ligama gde rezultat nije bio imperativ… Ne vidim sebe u timovima koji ne jurišaju na vrh.
o Postoji li formula za dugovečnost, vi ste ista generacija kao i Novak Đoković, a on voli da se našali “da je 36 godina novih 26”?
– Često se mnogi šale da je generacija ’87 čudo. Novak je svima nama sportistima vodilja. Stalno se usavršava i on je putkaz, ali i dokaz da se može. Međutim, nije uvek lako naći pravi put. Mnogo okolnosti utiče na to, moramo stalno da prilagođavamo stil igre, što je i normalno sa godinama. Ključ je u disciplini i neverovatnoj posvećenost, kao i ljubavi prema sportu. Rukomet je fizički zahtevan, a ja sam uspela da se pronađem u njemu. Radim dosta na sebi i tokom sezone i pauze, jer ako ne pružite još jedan delić više osim želje za napretkom – nema rezultata.
Samo mene nema na slikama
o Da li vam teško pada da igrate utakmice tokom praznika?
– Ne sećam se kada sam, recimo Božić provela kod kuće, to mi uvek teško pada, prosto je nemoguće da ne budem i pomalo tužna. Ipak, godinama se navikneš i na to. Teže sam se nosila dok sam bila mlađa. U prazničnim danima cela porodica je na okupu, a često se šalimo da uvek ja nedostajem na slikama.
Vi i Dragana Cvijić ste članovi rukometnog kluba Ferencvaroš, Dušan Mandić vaterpolo, a Dejan Stanković i Aleksandar Pešić fudbalskog kluba istog imena. Imate li vremena za druženje u Mađarskoj?
– Zaposeli smo sve! (smeh). Nažalost, raposred nam se ne poklapa često. Uglavnom se mimođemo, a na gostovanjima smo u različitim delovima Evrope. Jedino sam uspela da sednem na kafu sa Pešićem.
Kako bi ste opisali sebe kada niste na terenu u sportskoj opremi?
– Perfekcionista. Trudim se da budem, dobra ćerka, dobar prijatelj. Kada sam posvećena nečemu, to mora da bude perfetkno. Srećna sam osoba i zahvalna na svemu što sam postigla.
o Pomsilite li o kraju karijere…?
– Znam da ću igrati još godinu dana. Mirna sam jer se nalazim u sredini koja me ceni. Svesna sam i da se bliži kraj i polako se pripremam za tu epizodu života. Volela bih da ostanem u sportu, jer znam da mogu dosta da mu pružim i sa druge strane. Zasad ne razmišljam o trenerskom poslu, jer nisam sigurna da bih mogla da proživim isti život kao i dosad. Ipak, nikad ne reci nikad. Volela bih pre svega da se dobro odmorim posle karijere. Međutim, poznajući sebe, sigruna da ću brzo ući u neke nove projekte. Volim da radim sa decom i to je ono što me zanima. Imam svoj kamp, postala sam deo lepog projekta EHF u radu sa mladima i vidim sebe u toj ulozi.
BRAVURA: Andrea Lekić izvela majstoriju i.
Srpska rukometašica nastavila je da igra u veoma dobroj formi za ekipu Vardara iz Skoplja. Prethodnog.
Read More