“Odluka je tu, iza ćoška, ali mnogo je teško…”

Posle tri godine, Andreu Lekić smo ponovo videli u dresu reprezentacije Srbije. Dresu u kojem je proživela najlepše trenutke i u kojem se okitila svetskim srebrom 2013.

Za tri godine starija, Lekićeva se, kaže i sama, dosta promenila, ali cilj je i dalje isti: učiniti njen sport što popularnijim u Srbiji i ubediti devojčice koje počinju da se bave sportom, da izaberu baš rukomet.

A najbolje rukometašice Srbije pokušaće da ostvare plasman na Svetsko prvenstvo koje je na programu krajem ove godine i ključni meč odigraće u nedelju, 13. aprila od 18 sati u Boru, protiv reprezentacije Slovenije. Pre tri dana u prvom meču koji je bio odigran u Celju, dve ekipe su igrale nerešeno – 29:29.

Pred put na istok Srbije, Andrea Lekić bila je gošća Sportala, a u redovima pred vama pročitaćete priču o usponima, padovima, greškama i povratku u omiljeni dres – dres reprezentacije Srbije.

Lekićeva je, najpre, govorila o prvom meču koji je Srbija odigrala u Celju protiv Slovenije.

– Dobro je bilo, moglo je biti i bolje i gore, ali je rezultat krajnje neutralan. Slovenke jesu bile favoriti jer su igrale kod kuće, a u poslednje vreme su postizale dosta bolje rezultate od reprezentacije Srbije. Tako da sam ja, zaista, u suštini zadovoljna. Moglo je da bude bolje, ima prostora za napredak, i za određene korekcije u naredna dva dana, ali možemo da budemo zadovoljne.

Na pitanje šta je falilo u Celju da konačan rezultat bude bolji po naš državni tim, 37-godišnja Andrea Lekić je istakla:

– Mislim da naša odbrana treba da bude na dosta višem nivou. Napad je u prvom poluvremenu bio malo bojažljiv, ne toliko tečan, dok je u drugom poluvremenu, sve izgledalo jako lepo što mene posebno raduje. Ali odbrana nije bila na nivou i smatram da u tom segmentu možemo da odigramo dosta bolje.

Pre tri godine je odigrala poslednji meč u dresu Srbije, zato je pitamo, kakav je bio osećaj vratiti se kući.

– Bilo je baš neverovatno emotivno, to je emocija koja se teško prepričava. Svaki sportista koji nosi dres reprezentacije ima posebnu čast, a kada ne igraš dugo, pa se vratiš, onda su emocije još naglašenije. Samu sebe sam smirivala. Govorila sam sebi: “Dobro, pa to je samo još jedna utakmica!” Bodrila sam se, pokušavala sam da budem mirna, iako sam stvarno u sebi doživljavala vulkan emocija.

Otkrila je i da li je spavala noć pred meč:

Kada je pomenula Bor, pitamo je, da li Srbija na istoku zemlje može da dođe do trijumfa koji bi joj obezbedio plasman na Svetsko prvenstvo:

– Očekujem pobedu i plasman na šampionat planete. To je ono što svi zaista želimo, to nam je krajnji cilj jer reprezentacija Srbije ne sme više da preskače velika takmičenja i buduće mlade rukometašice moraju da krenu našim stopama i da igraju na svim najjačim takmičenjima. Očekujem mnogo bolju igru Srbije u defanzivi, jer mislim da ukoliko taj segment popravimo, možemo i da slavimo.

Dosta toga se promenilo od kada je Lekićeva poslednji put pevala himnu Bože pravde na početku meča.

Postoji i jedno pitanje koje je Andrea vešto pokušala da izbegne, a vezano je za poslednji meč za reprezentaciju. Da li ćemo je u nedelju poslednji put gledati u dresu selekcije Srbije:

Otkrila je da posle poslednjeg meča u dresu Srbije nije nameravala da se vrati, ali život piše romane…

– Iskreno, u jednom trenutku sam mislila da se neću vratiti, ali ja se nikada nisam zvanično oprostila od Srbije, nikada nisam zvanično rekla da neću više da igram. Prosto, u jednom trenutku nisam ni bila pozivana da igram za državni tim. Nakon toga sam dobila poziv kao i još dve devojke, pa smo se vratile. Pozvali su Draganu Cvijić i mene, doneli dres, nama su krenule suze… Ono što je mene zabrinulo je taj izuzetno veliki pad u rukometnoj reprezentaciji. Kad god pogledam žensku odbojku ili žensku košarku, uvek su tu i uspesi… Rukomet to nema. Verujem da je ženski rukomet na samoj ivici opstanka i taj poziv je meni bio motivacija da budemo tu, pa da se o rukometu malo više i lepše priča. Rukomet treba da živi i posle Sanje, Andree, Katarine… On je bio jedan od naših najtrofejnijih sportova i ponovo to treba da bude.

Suznih očiju je dodala:

Ta 2013. zlatnim slovima je upisana u istoriju srpskog ženskog rukometa, ali i u sećanje Lekićeve jer je Srbija u Beogradu uspela da se domogne svetskog srebra:

– Ništa ne može da se poredi sa tim. I taj čuveni balkon, koji nam je bio omogućen iako smo igrale u Beogradu, zauvek ću se tog izlaska sećati. To je neka ludačka emocija. Uvek kažem mladim igračicama da bih volela da jednog dana dožive prvenstvo u Srbiji jer ono nosi neku neopisivu emociju. To je momenat u kojem veruješ u čuda. Tada te publika nosi, imaš neku neverovatnu energiju. To je apsolutno čudo bilo, mi nismo imale nikakav uspeh pre toga, nismo prošle grupu, a onda smo osvojile srebro.

Nakon svega što smo čuli, pitanje kako je moguće da jedna od najboljih rukometašica sveta dođe u situaciju da uopšte ne bude pozivana na pripreme, samo se nametnulo, a Lekićeva je ponudila iskren odgovor:

Lekićeva je napomenula da su ženski sportski kolektivni izuzetno specifični, ali da poštovanje u timovima mora da postoji:

– Specifično je raditi sa ženama u tom nekom smislu, ali izuzetno lepo kada im se nađe žica. Ni u jednom sportu nisu sve reprezentativke najbolje drugarice, ali mora da postoji poštovanje, podrška, da se prema saigračicama ponašaš kao da su ti sestre rođene… To mora da postoji. Nisam imala momenat da nisam pričala sa saigračicom, ali sam imala jako težak period u Ljubljani kada sam tek otišla sa 20 godina. U tom trenutku su oko mene bile sve svetske zvezde i nekako mislim da nisam uspela da ispunim sva očekivanja. Jer tada nisam znala kako da se postavim, kako da odigram da njima bude dobro, dovoljno i osećaš se manje vrednim. Nisam mogla da se snađem, bilo je jako teško, pokušavaš malo i da se dodvoriš i da shvatiš kako to funkcioniše, a opet potpuno porušeno samopouzdanje. Nije bilo lako izboriti se sa tim pritiskom.

Andrea je, više puta smo istakli kroz ovaj tekst jedna od najboljih na svetu, ali ne bi bila tu gde jeste da nije grešila:

Ističe da ukoliko reprezentacija bude radila sistemski ni Olimpijske igre nisu daleko:

– Ništa nije daleko, vreme leti. Dug je put u smislu nekog sistema, ali moramo da imamo strpljenje za ovakav rukomet. Ako se desi da se plasiramo na Igre, onda tu generaciju treba čuvati i negovati. A ne da se desi ono što se nama dogodilo 2013.

A da li bismo nju mogli da gledamo na Igrama 2028?

– Teško! Verovatno bih oborila sve rekorde. Volela bih da budem deo te rukometne bajke – zaključila je Andrea Lekić.