Andrea za Novosti: Učila sam ponovo da hodam

UKOLIKO u gluvo doba noći probudite bilo kog našeg čoveka i od njega zatražite da vam navede asocijaciju vezanu za rukomet, 99,9 odsto njih će kao iz topa izgovoriti ime Andree Lekić (33).

I nije bitno da li je ta osoba stručnjak, ili laik, jer lik i delo kapitena našeg nacionalnog tima prevazilazi okvire profesije i poznato je duž svih svetskih meridijana.

Jedna od najboljih svetskih rukometašica u poslednjoj deceniji trenutno je stacionirana u Beogradu gde se oporavlja od povrede Ahilove tetive koju je doživela u decembru prošle godine na EP u Danskoj. To vreme je iskoristila da bude gost “Novosti” gde se u razgovoru sa našim novinarima i urednicima dotakla karijere, budućnosti, želji da saigračice predvodi na OI…

Povreda koju ste doživeli je jedna od najtežih koje mogu da zadese sportistu. Kako oporavak zasada teče?

– Generalno oporavak Ahilove tetive traje od šest do devet meseci. Trenutno sve ide po planu. Prošla su dva meseca od intervencije i mogu da kažem da je bilo veoma teško u prvih nekoliko sedmica pogotovo sa tom čizmom na nozi. Nakon toga je usledio oporavak u Holandiji i kao što vidite sada već hodam normalno, na dve zdrave noge. Inače, karakteristično za ovu povredu je što u jednom trenutku ulaziš u fazu gde učiš ponovo da hodaš i to je za mene predstavljalo veliki izazov.

Da li ste istog časa na meču bili svesni da ste doživeli tako ozbiljnu povredu i koje emocije su se javile?

– Potpuni šok, uopšte nisam imala predstavu šta se dešava. U momentu kada sam skočila osetila sam kao da me je neko upucao u nogu. Ja se čak ni ne sećam šta sam uradila, da li sam šutnula, dodala, gde je otišla lopta… tu je za mene svako sećanje prestalo. Upravo zbog tog šoka nisam odmah osetila veliki bol i prosto nisam želela da poverujem da mi se to događa. To je bilo veliko razočaranje i tuga što ne mogu da nastavim da igram prvenstvo jer sam se stvarno osećala veoma dobro na terenu.

U martu su kvalifikacije za OI u Tokiju. Turnir se igra u Mađarskoj, a pored domaćina za protivnike imamo Rusiju i Kinu. Da li je plasman na Igre san koji je moguće dosanjati?

– Verujem da jeste. To su dve utakmice u 24 sata i vrlo često je onaj koji je u glavi spremniji bliži cilju. Ja ću naravno biti tamo sa devojkama i bodriti ih. Možda i uskočim na teren, ako zatreba. Šalim se, naravno. Suvišno je govoriti o motivaciji, sve će ekipe biti ultra motivisane, ali mislim da je smo mi “gladniji” jer nikada do sada nismo imali priliku da učestvujemo na OI. Volela bih da upravo to i bude naš najveći pokretač. Već 15 godina sam deo nacionalnog tima i ovo je prvi put da nam se pruža ovakva prilika. Predstavljanje zemlje na najvećoj smotri sportista je nešto što ja očajnički želim.

Zašto se ovakva istorijska prilika nije pojavila ranije?

– Sve je stvar sistema. Neko se mora pozabaviti time. Prvo početi od mlađih kategorija koje već duže vreme nemaju rezultat, a seniorsku reprezentaciju grade uspesi mlađih. I to je zaista zabrinjavajuće, jer ova generacija će sutra otići, a mi nemamo bazu, tu pogotovo mislim na devojke. Drugo, potrebno je stvoriti jaku domaću ligu. Srbija već više od deset godina nema ženskog predstavnika u Ligi šampiona. Nadam se da će neko početi da ulaže u to. Rukomet je sport koji uopšte ne iziskuje mnogo ulaganja. Godišnji budžet ekipe su tri ili četiri mesečne plate jednog ozbiljnog fudbalera ili košarkaša. Između ostalog, zašto da ne i kopirati tuđi način rada. To nije sramota, nekada su nas kopirali, sada je došlo vreme da mi to radimo.

Da li mislite da sa novom predsednicom Saveza, Milenom Delić dolazi taj preporod?

– Volela bih da verujem da je tako. Milenu znam duži niz godina, i pred njom je ogroman posao. Želim joj svu sreću od srca. Da ne verujem u bolje dane, već davno ne bih pričala o rukometu, ali potrebno je vreme.

Kako gledate na renesansu muškog rukometa sa novim selektorom Tonijem Đeronom?

– Velike pohvale na tom rezultatu. Ono što je očigledno jeste nova energija koju je doneo Đerona. Mi smo narod koji voli kad se neko bori srcem, i nije nama problem ako igraš loše ukoliko se vidi da se boriš. Miran si kada se pogledaš u ogledalo jer znaš da si dao sve od sebe. A sada su se i obezbedili uslovi da daš maksimum. Kockice su se složile i oni moraju da nastave, jer imaju jedan ozbiljan potencijal.

Posle deset godina se vraćate u Sloveniju, u ekipu Krima gde ste i započeli svoju inostranu karijeru?

– Da, to je moja prva kuća izvan Srbije i za tamo me vežu najlepše moguće uspomene. Kada se vraćaš na mesto gde te izuzetno vole i poštuju i kada veruju u tebe i da će oporavak od povrede proći na najbolji mogući način, meni je preostalo samo da sa radošću to prihvatim. Pričam slovenački jezik, radujem se Ljubljani kao sredini za život, ugovor je potpisan na 1+1 godinu. Biće i nas nekoliko Srpkinja u ekipi, tu je Jovana (Risović), dolazi i Dragana (Cvijić)… Ambicije za narednu sezonu su igranje fajnal-fora LŠ.

Kako gledaš na putešestvije od Slovenije, Mađarske, preko Makedonije, Rumunije pa sve do Crne Gore i nazad?

Ljubljana je bila pobeda straha prve godine van svoje zemlje. Posle je sve krenulo fenomenalno, kada shvatiš da to možeš i kada vera u svoje mogućnosti nadjača strah, onda je sve lakše. Kasnije u Đeru sam se apsolutno formirala kao igrač, posle u Vardaru nezaboravnih pet godina, i jedino ostaje žal što nije osvojena Liga šampiona. Međutim, to je sredina koju ću najviše pamtiti jer ljubav koju Makedonci osećaju prema rukometu je neobjašnjiva. Bez premca sport broj jedan u zemlji, uvek pune tribine, ljudi neverovatno srdačni. Bukurešt sa druge strane znatno drugačiji, izuzetno teško funkcionisanje godinu i po dana iz razloga što se veliki broj igračica povredilo. U Budućnosti sam bila samo četiri meseci tako da ne mogu puno reći o tome. Na celom tom svom putu sam stekla neverovatna prijateljstva, upoznala nove kulture i to je nešto najlepše što ti sport pruža. Da mogu opet sve iz početka, sigurno bih išla istim putem.