MVP MOZZART SPORTA – TREBA NAM JAK KLUB U SRBIJI, DA SE POJAVI RUKOMETNI ZALJUBLJENIK

Možemo li da prepišemo taj mađarski model?

„Rukomet u Mađarskoj je veoma popularan, i muški i ženski, nema razlike. Dvorane su pune, ima interesovanja, mnogo TV prenosa. Ozbiljan sistem. Recimo, Lutrija Mađarske pomaže rad tri-četiri Akademije rukometa, gde su mladi 24 sata na jednom mestu, gde idu u školu, uče, treniraju i to daje rezultate. Seniorke su sada treće u Evropi, kadetkinje i juniorke osvajaju zlata na velikim takmičenjima. Moramo u Srbiji da proširimo bazu. Kad sam sa reprezentacijom osvojile srebro na SP 2013. godine, nas je tada gledalo 20.000 ljudi u Areni. Gde sada deca koja počinju da se bave rukometom mogu to da gledaju. Vidim da je muška liga jača, Vojvodina i sada Partizan već imaju važnu ulogu i na međunarodnom planu. Ono što sam primetila, gde vidim naznake boljih dana, je da sve više ima rukometa na našim televizijama, i to je dobro za popularnost“.

Opet glasine, spekulacije… Kada je pre godinu i po Zvezda bila u žiži, najavila veliki projekat, čak i Ligu šampiona, pa i osvajanje Evrope (nažalost, taj projekat je stao, ne razvija se kako su govorili čelnici i nekadašnji trener Saša Bošković), pričalo se da biste Dragana Cvijić i vi mogli u nekom trenutku da pojačate crveno-bele?

„Ne, nije bilo ozbiljnih pregovora na tu temu. Neko ko je dugo u rukometu na tom nivou zna da za Ligu šampiona nije dovoljno da se jedne sezone dominira u domaćim okvirima da biste odmah došli do elite. Potrebno je tri-četiri sezone da igrate konstantno u Evropi, da ulažete, da biste bili na oku. Volela bih da Zvezda nastavi sa ulaganjima, da to bude ozbiljan projekat“.

Da li vam je žao, što i da hoćete, ne možete da završite karijeru u Srbiji? Jednostavno, nemate gde? U muškoj konkurenciji, Petar Đorđić se posle sjajne karijere u inostranstvu vratio u Srbiju, a narednih godina mogli bismo još neke reprezentativce da vidimo u našim klubovima. Kapiten Orlova Mijajlo Marsenić je poručio „da moli Boga da ga Partizan zovne za par godina da završi tamo gde se afirmisao“?

„Naravno da mi je žao. Uvek sam zavidela Mađaricama ili Crnogorkama da uvek imaju gde da se vrate, da su klubovi u njihovim zemljama na visokom nivou. Kad nas nije to slučaj, ali nadamo se da će se i takav klub uskoro pojaviti“.

Ako niste odlučili da li nastavljate da igrate ili idete u penziju, znate li gde ćete da živite kad okačite patike o klin?

„Ne znam još. Nisam opsednuta povratkom u Srbiju, u rodni Beograd po svaku cenu, iako volim svaki slobodan trenutak da provedem ovde, da se vidim sa porodicom, prijateljima. Dugo živim van naše zemlje. Videćemo još, i od budućeg poziva zavisi“.

“DOLAZAK U FERENCVAROŠ PUN POGODAK”

Tokom karijere imali ste i mnogo problema s povredama, operacijama… Svi sportisti kažu da je fizički oporavak lakši, da u tim situacijama „glava mora da bude nameštena“?

„Mislim da je sve što je moglo da bude povređeno, da sam iskusila. Ruka, rame, koleno, doduše, nisu bili ligamenti, već hrskavica… Posle operacije ahilove tetive, što je najteža povreda za svakog sporistu, drugačije sam počela da gledam na sve. Kada sam se oporavila, sumnjala sam u sebe. Imala sam ne tako dobar period u Krimu, gde tada ljudi koji su bili tu nisu imali strpljenje za mene. Preispitivala sam sebe, da li mogu da igram na visokom nivou. Za svakog sportistu je bitno samopouzdanje. Rekla bih najvažnije. Ono se gradi godinama, a lako se gubi. Kada uđeš u taj bunar, dubiozu, teško se izlazi iz toga. Zatražila sam tada pomoć psihologa. I mislim da sam posle toga, posle svih prepreka, izašla jača i fizički i psihički. Dolazak u Ferencvaroš u leto 2022. godine je bio pun pogodak“.

(©AFP)

Već u prvoj sezoni Fradi je bio hit Lige šampiona, igrao finale u Budimpešti protiv moćnog norveškog Vajpers Kristijanstada. Najpopularniji mađarski klub je ekspresno ušao na rukometnu mapu Evrope. Možete li posle Đera pre 12 godina opet da dosegnete rukometni Monblan?

„Niko nije očekivao da ćemo tako daleko da doguramo u toj mojoj prvoj sezoni u Fradiju. U četvrtfinalu smo eliminisali Mec koji je bio favorit za titulu i to pošto smo poraženi prvi meč na svom terenu. U polufinalu smo izbacili i favorizovani Esbjerg. Nažalost, malo je falilo u finalu protiv Vajpersa. Prošle godine smo osvojili duplu krunu u Mađarskoj ispred jednog Đera. Ovde u klubu se podjednako vrednuju i domaći trofeji i međunarodni. Sada imamo jaču ekipu nego prethodne dve sezone, pa je cilj dupla kruna u Mađarskoj i da se nađemo na F4 u Budimpešti pred svojim navijačima“.

Pet puta ste igrali u finalima Lige šampiona. Da li je fraza kada se kaže da ko god ode u završnici da su šanse 25 odsto?

„Jeste tako, zaista, nije fraza. Igrate dve utakmice za 24 sata ili nekada i manje, a to je veliki napor, kraj je sezone, obično je to poslednja utakmica. Pogledajte na primeru Đera. Godinama je imao strašan tim, velika ulaganja, a tek je prošle sezone opet bio šampion posle dugog posta. Nema mnogo vrhunskih ženskih klubova u Evropi, kao kod muškaraca, tržište nije veliko, ali tih osam-devet ekipa koje pretenduju na F4 su sličnog kvaliteta i svako svakog može da dobije“.

Kada se pomene Andrea Lekić, tu je uvek i Dragana Cvijić. I obrnuto. Karijere su vam isprepletane?

„Mislim da mi je ovo osma sezona s njom u klubu, naravno ne računam reprezentaciju. Bile smo saigačice dve godine u Krimu, po jednu u Vardaru i Budućnosti, dve, odnosno sezonu i po zbog koronavirusa, u ĆSM Bukureštu, sada nam je treća godina u Ferencvarošu. Znači ti kada imaš pored sebe nekog koga dobro poznaješ. Mi na terenu i ne pričamo, pogledom nalazimo jedna drugu“.

Malo po malo, pa čujemo za propast velikih projekata u ženskom rukometu. Vardar se takoreći preko noći ugasio, sada je u problemima norveški Vajpers Kristijanstad, trostruki uzastopni šampion od 2021. do 2023. godine. Kako gledate na to?

„Uvek je teško nama u rukometnom svetu kada se to dogodi. Znam da nema mnogo velikih klubova, projekata, novca… Tužno je to što se dogodilo sa Vardarom gde sam provela prelepih pet godina. Čujemo pozitivne najave iz Norveške u vezi Vajpersa. Bila je velika kriza, pretio je bankrot, ali iz onog što znam, sada je mnogo bolje, uspeli su da nađu sponzore i nastavljaju da funkcionišu“.

“MLADIM IGRAČICAMA BIH PREPORUČILA MAĐARSKU”

Prvi ste laureat Mozzart Sporta u izboru za najbolju rukometašicu Srbije koja igra u inostranstvu. Kako gledate na tu nagradu? Odlučivali su ravnopravno glasovi kapitena, trenera, novinara i publike.

„Žao mi je što nisam bila prisutna zbog profesionalnih obaveza, ali sam gledala manifestaciju u prenosu. Stvarno je sve bilo velelepno. Pravi sajam sporta kad sam videla ko je sve bio prisutan. Nadam se da će ovo da postane tradicija. Sve je bilo svetski, prelep događaj“.

Kakvi su utisci vaših roditelja, oca koji je primio nagradu?

„Videla sam u prenosu kada je dolazio na binu, kada je primao nagradu, da je imao tremu. Šalila sam se njim, rekla mu: ‘Eto, vidiš, misliš da je meni lako’. Prvi put se našao u toj ulozi i drago mi je što je tako, što je on primio nagradu u moje ime. Roditelji su mi uvek bili podrška“.

Šta mislite o Šapčanki Uni Obrenović, koja je dobila nagradu za najbolju rukometašicu u Super rukometnoj ligi Srbije. Ona je tek na početku karijere, igra na istoj poziciji kao vi?

„Gledala sam je sada na Evropskom prvenstvu, doduše, nije imala veliku minutažu. Zbog obaveza koje imam, ne mogu da ispratim toliko domaći šampionat, ali sam čula za nju, znam da je veoma talentovana. Sigurno treba strpljenja, ali je važno što je dobila šansu u reprezentaciji na početku karijere“.

Da li biste je savetovali da možda nastavi karijeru u Mađarskoj, s obzirom na to da joj u junu ističe ugovor sa Železničarom iz Inđije.

„Mađarska je odlična destinacija za mlade igračice. Ne samo vrhunska tri do četiri kluba, već i u ostalih osam-devet ima prostora da se razviješ kao igračica, da napreduješ, da igraš pred punim tribinama, radiš sa odličnim stručnjacima“, zaključila je Andrea Lekić razgovor za Mozzart Sport.