Andrea Lekić, kapiten ženske rukometne reprezentacije Srbije i najbolja rukometašica sveta za 2013. godinu želi da srebrna medalja osvojena na prošlogodišnjem Svetskom prvenstvu u Beogradu bude samo početak velikih uspeha. Uz veliki rad, trud, volju, upornost i očuvanje zajedništva u reprezentaciji veruje da će se njena želja i ostvariti.\n

Kada je sa nepunih 11 godina počela da trenira rukomet u Omladinskom rukometnom klubu ””Beograd”” dvadesetšestogodišnja Andrea Lekić nije razmišljala o velikim uspesima: ””Jednostavno volela sam da se borim, volela sam da se ističem i da nekako svuda budem prva. Vukla me ta želja za dokazivanjem, ta želja za pobedom.””

Prelomni trenutak u karijeri ove lepe, energične, spontane i druželjubive rukometašice bila je odluka da sa nepunih 19 godina napusti roditeljski dom i ode u inostranstvo – u Ljubljanu u Rukometni klub ””Krim””. Te prve godine prelaska iz Rukometne lige Srbije u Ligu šampiona bilo je mnogo neprospavanih noći, mnogo prolivenih suza, borbe sa samom sobom: ””Nikako nisam mogla da shvatim zašto ne mogu da prikažem igru koju sam prikazivala u Srbiji. Bila sam u grču, bilo je jako teško steći to neophodno samopuzdanje, opustiti se i prepustiti se u tom momentu bez ikakvog straha od neuspeha. I onda kada shvatiš da nemaš razloga za to – da si jedan mlad igrač koji nema šta da izgubi, koji može samo da napreduje – e to je ono gde sam ja kao igrač, kao ličnost pre svega dostigla tu neku zrelost i shvatila da nema potrebe za strahom. Strah je ako ne pokušaš a moraš da pokušaš da bi znao koliko možeš da uradiš.””

Ne postoje nepobedivi

Iz Ljubljane Andrea je otišla u Mađarsku u Rukometni klub ””Đer”” i sa njim je osvojila Ligu šampiona. Međutim, priznaje da se divan osećaj zbog uspeha koji je postigla sa klubom ne može meriti sa onim koji ima zbog uspeha postignutog sa reprezentacijom. Nikada neće zaboraviti trenutak kada je sa saigračicama posle osvajanja srebrne medalje na Svetskom prvenstvu izašla na balkon Skupštine grada Beograda i kada ih je ovacijama pozdravilo 20000 ljudi ali ni utakmicu četvrtfinala protiv Norveške. U tom trenutku Norveška je bila aktuelni svetski prvak, vodila je sa 5 golova razlike ali su Srpkinje ipak pobedile: ””Izuzetna borbenost srpske reprezentacije i jednostavno neodustajanje tokom tih 60 minuta je nešto što će mene nositi kroz celu karijeru. I to je upravo čar i lepota sporta što je u sportu sve moguće – ne postoje nepobedivi.””

Da više podržavamo, poštujemo i cenimo jedni druge

Kroz kontakte sa ljudima iz svih krajeva Srbije Andrea je shvatila koliko sunarodnicima dobre igre i uspesi reprezentacije čine život lepšim i srećnijim u ova teška vremena i to je čini ponosnom i zadovoljnom a na osnovu kontakata sa ljudima iz svih krajeva Evrope stekla je osećaj da Srbi ne poštuju sebe kao narod, da su im uvek svi drugi bolji i uspešniji i to je čini nezadovoljnom:

””Smatram da se kod nas sve dramatičnije predstavlja u odnosu na druge narode, da se kod nas mnogo više osuđuje nego u drugim narodima. Smatram da se svima dešavaju iste stvari, svi smo ljudi svi imamo iste probleme, ali je kod nas publicitet negativnih stvari mnogo nekako veći a ja bih volela kada bi mi dostigli kontra situaciju – da se kod nas pozitivne stvari mnogo više publikuju, forsiraju, da više podržavamo jedni druge, cenimo i poštujemo.””

Internacionalni rukometni kamp ””Andrea Lekić””

Jedna od pozitivnih stvari o kojima svakako treba pričati i pisati je Internacionalni rukometni kamp ””Andrea Lekić”” za decu od 11 do 17 godina koji se ove godine drugi put za redom održao u Vrnjačkoj banji. Na njemu je svih sedam dana bila prisutna ova rukometašica i s puno ljubavi prenosila na decu svoja znanja stečena tokom dugogodišnje karijere pa poručuje: ””Taj rad sa decom – koliko god da ulažete vraća vam se duplo.””

Značaj sportske psihologije

Tokom kampa su se osim unapređenja rukometnih veština sticala i razna druga znanja, između ostalih i ona iz sportske psihologije: ””Kod nas u Srbiji često imamo taj neki negativan stav prema psiholozima, to je zaista totalno neopravdano.”” – konstatuje Andrea i navodi da decu pokušavaju da uče kako da se nose sa pobedama, kako da se nose sa porazima, kako da prevaziđu krize u određenim delovima utakmice. Na oba održana kampa gost je bila Bojana Jeličić, sportski psiholog reprezentacije koja je kako naša sagovornica tvrdi mnogo pomogla da reprezentacija ostvari vrhunske rezultate: ””Na podizanju samopuzdanja sportska psihologija je izuzetno bitan faktor, na stvaranju tima kao celine i svesti koliko je tim bitan i šta sve svako od nas treba da uradi kako bi se podredio timu. Nebitno koliko si uspešan ili neuspešan – šta je to što svi zajedno možemo da doprinesemo da taj tim funkcioniše kao jedna izvrsna celina jer samo zajednički možemo doći do velikih rezultata.””

Presudan uspeh reprezentacije

Da li će vicešampionke sveta i na Evropskom prvenstvu koje se održava krajem godine u Hrvatskoj i Mađarskoj i na svakom sledećem velikom takmičenju uspeti da osvoje medalju naravno da niko ne može sa sigurnošću da kaže ali ako im to pođe za rukom izvesno je da će sve veći broj devojčica želeti da trenira rukomet i da će porasti šansa da lepa budućnost ovog sporta u Srbiji bude osigurana.

Autor: Maja Mohar Grivcov 

preuzeto sa www.funkhauseuropa.de