Andrea za Žurnal: “Zarazili smo naciju rukometom”

Novogodišnji intervju – Sportski Žurnal

Ži­ve­la je za re­pre­zen­ta­ci­ju od pr­vog da­na kad je obu­kla dres sa dr­žav­nim gr­bom. Na sva­kom ko­ra­ku, ma gde u sve­tu, ja­sno i gla­sno je go­vo­ri­la ko­li­ko vo­li Sr­bi­ju. Ni jed­nu ak­ci­ju na­ci­o­nal­nog ti­ma ni­je pro­pu­sti­la, ni naj­te­že po­vre­de je ni­su ome­le da osta­vi sva­ki put sr­ce na te­re­nu. Jed­no­stav­no, Sr­bi­ja je do­bi­la no­vog he­ro­ja i ido­la mla­dih – An­dreu Le­kić.

Ka­pi­te­nu i li­de­ru srp­skog ti­ma go­to­vo da ne­ma šta da se za­me­ri. Lu­cid­nost u igri, sa­vr­šen pre­gled, atrak­tiv­nost, efi­ka­snost, o bor­be­no­sti i po­žr­tvo­va­nju je pot­pu­no su­vi­šno tro­ši­ti re­či.
Na te­re­nu An­drea je bo­rac bez ma­ne i stra­ha, li­der ko­ga bi sva­ko po­že­leo, bez ika­kve sum­nje ne­ko na ko­ga eki­pa u sva­kom tre­nut­ku mo­že da se oslo­ni. Sa­i­gra­či­ce joj bes­kraj­no ve­ru­ju, tre­ne­ri po­štu­ju, a ona im vra­ća – ti­tu­la­ma!
Pri­vat­no, ova ro­đe­na Be­o­gra­đan­ka, sva­ko­ga osta­vlja bez da­ha. Osim oči­gled­ne le­po­te, An­drea na sva­kom ko­ra­ku ple­ni šar­mom i du­ho­vi­to­šću, uvek je omi­lje­na u dru­štvu, a sva­ki njen pri­ja­telj će re­ći jed­no „ve­li­ki je laf i čo­vek“.

– Ni u snu! Kad smo ču­le da su re­do­vi za kar­te ogrom­ni ni­smo ve­ro­va­le. Me­ni je to naj­ja­či uti­sak i po­da­tak, da ne­ko sto­ji i sa­ti­ma če­ka u re­du, po zi­mi, ad ku­pi kar­tu za na­šu utak­mi­cu. Lju­di ko­ji ni­su iz sve­ta spor­ta nam pri­la­ze na sva­kom ko­ra­ku, iz­ra­ža­va­ju odu­še­vlje­nje i di­vlje­nje za na­šu bor­be­nost. Naš na­rod je na­vi­kao na zla­to, uvek ho­će naj­vi­še, pa sam odu­še­vlje­na ko­li­ko su sreć­ni i po­no­sni i zbog sre­bra. Ose­ćam na sva­kom ko­ra­ku to po­što­va­nje i za­hval­nost, a to ne mo­že ni­čim da se ku­pi, osim či­nje­ni­com da smo osta­vlja­le sr­ce na te­re­nu, a lju­di to zna­ju da ce­ne.

Kao ka­pi­ten, na šta ste naj­vi­še po­no­sni?
– Na za­jed­ni­štvo u eki­pi. Po­go­to­vo kad je bi­lo te­ško, kad je za mno­ge si­tu­a­ci­ja bi­la bez­iz­la­zna, eki­pa je po­ka­za­la ka­rak­ter, do­sled­nost i jak tim­ski duh. Pro­tiv Nor­ve­žan­ki je ve­ći­na mi­sli­la da je sve go­to­vo, da smo iz­gu­bi­le, ali mi to ni­smo ni jed­nog tre­nut­ka. Ve­ro­va­le smo da za­jed­no mo­že­mo da po­be­di­mo, i us­pe­le smo. Ni­kad nas ni­je hva­ta­la pa­ni­ka, ve­ra u sa­i­gra­či­cu je for­mu­la uspe­ha, ko god je bio na te­re­nu gri­zao je svom sna­gom. Sad ima­mo svest o na­šoj vred­no­sti, vi­de­le smo da mo­že­mo, a na Evrop­skom pr­ven­stvu to ni­je bio slu­čaj. Smi­re­nost i sta­lo­že­nost su ve­li­ki na­pre­dak za ovaj tim.
Da li bar ne­što ni­je va­lja­lo u ti­mu?
– Ve­ruj­te da ne po­sto­ji stvar ko­ja ni­je šti­ma­la. Za­jed­ni­štvo je po­be­di­lo, sad nas svi zna­ju i to ne dve, tri igra­či­ce, ne­go bu­kval­no sva­ku i to je do­ne­lo sre­bro, jer do­volj­no go­vo­ri ko­li­ko se ni­ko ni­je iz­dva­jao. Ni­je bi­lo raz­li­ke nig­de. Jed­na tru­la ja­bu­ka kva­ri osta­le, a mi je ne­ma­mo, jer bi se to od­mah vi­de­lo. Ose­ti­lo bi se na ne­ki na­čin.

Već na Evrop­skom pr­ven­stvu eki­pa ne­će bi­ti ista?
– Do­ći će nam ne­ke no­ve mla­de igra­či­ce, sme­na ge­ne­ra­ci­ja je nor­mal­na i uvek le­pa, jer do­no­si ne­što no­vo. Žao mi je sva­ke de­voj­ke ko­ja vi­še ne­će igra­ti u re­pre­zen­ta­ci­ji, ali sva­kom od nas će do­ći kraj ka­ri­je­re. Sta­ri­je su tu da pri­hva­te mla­đe, a one da se uklo­pe i na­sta­vi­mo svi za­jed­no gde se sta­lo.
Ka­pi­ten mu­ške re­pre­zen­ta­ci­je, Mo­mir Ilić je re­kao da i po­red svih osvo­je­nih Li­gi šam­pi­o­na ne mi­sli za se­be da je uspe­šan ako sa Or­lo­vi­ma ne­ma me­da­lju. Šta Vi mi­sli­te?
– U pot­pu­no­sti se sla­žem sa Mo­šom. U ma­ju sam osvo­ji­la Li­gu šam­pi­o­na, bi­la sreć­na i is­pu­ni­la san, ali šta su pra­va ra­dost i sre­ća shva­ti­la sam 22. de­cem­bra. Za­do­volj­stvo i po­nos ne mo­gu da se po­re­de, za svo­ju ze­mlju je sve mno­go ja­če i bo­lje, emo­tiv­ni­je, ma Li­ga šam­pi­o­na ni­je ni de­se­ti deo ono­ga što sam ose­ća­la u Be­o­gra­du. Još ako do­da­mo da nig­de na sve­tu sla­vlje ni­je kao u Sr­bi­ji, on­da je sve još sla­đe. U ino­stran­stvu se pro­sla­vi ma­lo i već su­tra je no­vi dan, ide se da­lje.
Uz du­bo­ki uz­dah, go­to­vo su­znih oči­ju Le­ki­će­va je do­da­la:
– Si­gur­na sam da sa Sr­bi­jom ni­sam osvo­ji­la me­da­lju ceo ži­vot bi ima­la ve­li­ku pra­zni­nu u sr­cu. Ovi da­ni su ne­što naj­lep­še u ži­vo­tu jed­nog spor­ti­ste i čo­ve­ka.

Svi su ima­li pri­li­ku da Vas upo­zna­ju na te­re­nu, a ka­kva je An­drea Le­kić pri­vat­no?
– Ista kao i na te­re­nu, ne raz­li­ku­jem se mno­go. Tem­pe­ra­ment­na sam, i ako to po­ne­kad do­bro i ve­što kri­jem. Ne­ka­da vr­lo bur­no re­a­gu­jem na mno­ge stva­ri, ali ge­ne­ral­no mi­slim da sam sta­lo­že­na, mir­na, ni­sam pa­ni­čar i ne pla­nem br­zo. Imam du­ga­čak fi­tilj, tre­ba do­sta da se iz­ner­vi­ram, ali kad se to de­si, pu­ca na sve stra­ne. Mi­slim da do­sta do­bro umem da kon­tro­li­šem si­tu­a­ci­je i sa­gle­dam stva­ri re­al­no. Mo­ram pri­zna­ti da sam ta­kva po­sta­la i po­sled­njih go­di­nu da­na na te­re­nu, sta­bil­ni­ja i si­gur­ni­ja.
Ne­ko ko vo­di igru i tre­ba da bu­de ta­kav. Po­zna­ti ste kao ve­li­ki fa­na­tik na tre­nin­zi­ma, ka­ko je kad ni­ste na par­ke­tu?
– Ni­je ta­ko – kroz smeh je re­kla An­drea. – Pri­vat­no ni­sam fa­na­tik baš ni za jed­nu stvar.
A, šta je Vaš ho­bi?
– Ni to ne­mam, ali re­ci­mo vo­lim da sku­pljam do­bra vi­na. Sa sva­kog pu­to­va­nja do­ne­sem ne­ku fla­šu za ko­lek­ci­ju.
Ka­ko re­a­gu­je­te na kri­ti­ke?
– Ne­mam pro­blem s tim. Mi­slim da sam oso­ba ko­joj sve mo­že da se ka­že. Svi gre­ši­mo i nor­mal­no je da ne ura­di­mo sve ka­ko tre­ba. Ako je kri­ti­ka do­bro­na­mer­na, za­i­sta sam ne­ko ko ume da sa­slu­ša i pri­hva­ti sva­ki sa­vet. Je­di­no ne vo­lim vre­đa­nja, to ni­kad ne do­zvo­lja­vam. Po me­ni to ni­je na­čin obra­ća­nja i ako ja ni­kog ne vre­đam, oče­ku­jem da se ta­ko dru­gi pre­ma me­ni op­ho­de.
Ka­ko pro­vo­di­te slo­bod­no vre­me?
– Naj­dra­že sa pri­ja­te­lji­ma. Ma­da, ka­fan­ski sam čo­vek, kad god mo­gu vo­lim kao čo­vek da sednem u ka­fa­nu, je­dem i slu­šam tam­bu­ri­ce.
Šta Vam za­me­ra­ju pri­ja­te­lju?
– Što ne šu­ti­ram vi­še, ha­ha­ha­ha. Ša­lim se, za­me­ra­ju mi što ne­mam vi­še vre­me­na za njih.
A, šta bi­ste pro­me­ni­li kod se­be?
– To što ho­ću na sto me­sta da stig­nem u jed­nom da­nu. Znam da je ne­mo­gu­će, ali že­lim uvek sve da is­po­štu­jem, pa sa­ma se­bi na­ba­cim pre­vi­še oba­ve­za, da na kra­ju ne znam šta ću pre. Ne vo­dim do­volj­no ra­ču­na o se­bi, ne­mam pet mi­nu­ta mi­ra. Vo­le­la bih da ma­lo pro­me­nim raspo­red oba­ve­za.
A, da li ima­te vre­me­na za lju­bav?
– E, to imam – kroz smeh je re­kla An­drea. – Za­u­ze­ta sam, imam deč­ka, ali na­rav­no lju­bav uvek tr­pi, ako ni­šta dru­go, on­da zbog da­lji­ne.
Šta mi­sli­te, do kad će tra­ja­ti Va­ša ka­ri­je­ra?
– Do­kle god se bu­dem ose­ća­la sprem­no i zna­la da mo­gu. Me­đu­tim, mi­slim da još če­ti­ri, pet go­di­na mo­gu da igram na vr­hun­skom ni­vou, a on­da po­la­ko, vi­de­će­mo. Do­sa­nja­la sam bal­kon Skup­šti­ne gra­da, no­vi san su Olim­pij­ske igre u Ri­ju i on­da mo­gu da ka­žem zbo­gom bez proble­ma.
A, po za­vr­šet­ku ka­ri­je­re?
– Jed­nim de­lom ću osta­ti si­gur­no u ru­ko­me­tu. Du­žna sam ovom spor­tu, vo­lim ga naj­vi­še na sve­tu i sve mi je dao. Na bi­lo ko­ji na­čin ću gle­da­ti da mu se odu­žim. Kad bi­smo se svi po­sve­ti­li ru­ko­me­tu na bi­lo ko­ji na­čin on bi na­pre­do­vao, za­to svi mo­ra­mo da ose­ti­mo od­go­vor­nost i da ga po­dig­ne­mo na vi­ši ni­vo.

Že­lja gi­ta­ra i jo­ga

– Ži­vot­na že­lja mi je da na­u­čim da svi­ram gi­ta­ru. Ve­ro­vat­no mi se to ni­ka­da ne­će ostva­ri­ti zbog ovog mog „žen­stve­nog“ gla­sa s ko­jim mo­gu sa­mo da pe­vam vr­hun­ske mu­ške pe­sme. Po­što me u po­sled­nje vre­me svi ne­što ze­za­ju oko gla­sa, sa­mo če­kam ne­ki vic da se po­ja­vi. E i že­lim da upi­šem kurs jo­ge, ka­žu da je to sjaj­no.

Naj­lu­đa žur­ka na bal­ko­nu

Mno­gi lju­di ko­men­ta­ri­šu da ni­ko ni­ka­da ni­je pra­vio ta­ko do­bru žur­ku na bal­ko­nu Skup­šti­ne gra­da.
– To je i me­ni re­klo mi­li­on lju­di! Svi ka­žu da lu­đi bal­kon ni­ka­da ni­su vi­de­li. Ta­ko­đe, pi­ta­ju da li smo ima­le plan šta da ra­di­mo. I ovom pri­li­kom ću im re­ći da mi ni­ka­da ne­ma­mo plan, uvek smo spon­ta­ne i na­do­ve­zu­je­mo se. La­ko pri­hva­ta­mo ide­je jed­na od dru­ge, što je ne­kad do­bro, a po­ne­kad je si­stem „kud svi tu i ma­li Mu­jo“, u bu­nar – u bu­nar. Mi­slim da smo sa­mo pri­rod­ne, ne­ma sra­me­žlji­vo­sti, ka­ko se ra­du­je­mo na te­re­nu, ta­ko se ra­du­je­mo i van nje­ga. Stvar­no, mi­slim da je u ret­ko ko­joj re­pre­zen­ta­ci­ji kao u na­šoj, a lju­di su to pre­po­zna­li.

Ka­pi­tal za pen­zi­ju

Da li mo­že od ru­ko­me­ta da se ži­vi?
– Ma­lo je klu­bo­va sa vr­hun­skim fi­nan­si­ja­ma, ali mo­že da se ostva­ri ka­pi­tal ko­ji omo­gu­ća­va da po za­vr­šet­ku ka­ri­je­re za­poč­ne­te ne­ki po­sao. Da­le­ko je od fud­ba­la gde po­sle ka­ri­je­re ne mo­ra ni­šta da se ra­di. U ru­ko­me­tu za­ra­da ide do od­re­đe­nog ni­voa, a po­sle tre­ba pa­met­no ula­ga­ti taj no­vac.

Naj­bo­lja go­di­na ika­da

An­drea Le­kić će 2013. pam­ti­ti po le­pim stva­ri­ma.
– To je ube­dlji­vo naj­lep­ša go­di­na u mom ži­vo­tu, ka­ri­je­ri. Mi­slim da bo­lju ni­sam mo­gla da za­mi­slim. Po­sta­la sam pr­vak Evro­pe sa Đe­rom i dru­ga u sve­tu sa reprezentacoijom, pa gde ću le­še.

Ho­te­li, di­plo­ma­ti­ja, en­te­ri­jer

Po­zna­ti ste kao sve­stra­na oso­ba, pa ta­ko po za­vr­šet­ku ka­ri­je­re ne­će­te ima­ti sa­mo jed­nu za­ni­ma­ci­ju?
– Ima­mo ne­ko­li­ko op­ci­ja. Je­dan je po­sve­ćen ru­ko­me­tu i ra­du sa mla­di­ma, a dru­gi… Pa, da vi­di­mo. Za­ni­ma me ho­te­li­jer­stvo i vo­le­la bih jed­nog da­na da imam svoj ma­li pri­vat­ni ho­tel. On­da, vo­lim en­te­ri­jer i uvek kad vi­dim ne­što le­po ja sli­kam, bez ob­zi­ra da li je to ka­fić, re­sto­ran ili ho­tel, jed­no­stav­no bu­dem fa­sci­ni­ra­la en­te­ri­je­rom. Ovih da­na sam do­bi­la i sti­pen­di­ju Fa­kul­te­ta za bez­bed­nost, pa mo­žda odem i u di­plo­mat­ske vo­de.
Pre­u­zi­mam fo­te­lju od Ve­lje
Gde god je An­drea, tu je i ša­la, pa je ta­ko ka­pi­ten re­pre­zen­ta­ci­je is­pri­ča­la ka­ko je osta­vi­la pred­sed­ni­ka RSS, Ve­li­mi­ra Mar­ja­no­vi­ća bez tek­sta.
– Re­kla sam mu da ću pre­u­ze­ti funk­ci­ju kad okon­čam ka­ri­je­ru.
Ho­će­te li?
– Što da ne, le­pa je to funk­ci­ja za sport ko­ji vo­lim vi­še od sve­ga.

Stvar­no ni­smo nor­mal­ne

Him­na re­pre­zen­ta­ci­je je, iz­me­đu osta­log, „Čke be­o­grad­ske“, ko­ja je pu­šta­na i is­pred Skup­šti­ne gra­da. Usle­di­lo je ne­ko­li­ko kri­ti­ka na ra­čun ti­ma jer se u pe­smu pri­ča o de­voj­ka­ma ko­je se dro­gi­ra­ju, što ne ide uz sportiste?

– Zna­mo mi ka­kva je pe­sma i na­rav­no da ni­ko od nas ne pro­pa­gi­ra dro­gu, po­bo­gu! Osta­la je od Evrop­skog pr­ven­stva, a sa­mo zbog de­la „stvar­no ni­smo nor­mal­ne“… I ova­ko ne­nor­mal­ne smo do­šle do sre­bra.

Kan­di­dat za pr­vu igra­či­cu sve­ta

Dru­gu go­di­nu za re­dom na­šli ste u iz­bo­ru za naj­bo­lju igra­či­cu sve­ta?

– Kon­ku­ren­ci­ja je pa­kle­na, ali Bo­že moj. Go­di­na za go­di­nom sam tu i na­rav­no da bih vo­le­la da po­be­dim, ali i ako ne bu­de ta­ko, ne­će mi bi­ti žao jer imam sre­bro sa Sr­bi­jom. Moj san je ostva­ren, a ako do­đe i ovo pri­zna­nje bi­će su­per. Ne raz­mi­šljam sad o to­me, ma­da vi­dim da se u na­šim me­di­ji­ma pri­ča.

Naj­go­ra od sve de­ce

Od­lu­či­la je pro­šle go­di­ne An­drea Le­kić da pr­vi put or­ga­ni­zu­je ru­ko­met­ni kamp za ma­li­ša­ne pod nje­nim ime­nom. To­kom le­ta u Vr­njač­koj Ba­nji i pre­sti­žnom ho­te­lu „So­la­ris“ de­ca su ima­la pri­li­ku da uče i uži­va­ju to­kom bo­rav­ka.

– Dra­go mi je kad ču­jem da su svi bi­li za­do­volj­ni. Mi­slim da su uslo­vi kam­pa bi­li od­lič­ni i sve ću to po­no­vi­ti na­red­no le­to. Odu­še­vlje­na sam ra­dom sa ma­li­ša­ni­ma, baš sam pro­na­šla se­be i mo­gu slo­bod­no da ka­žem da sam bi­la naj­go­ra od sve de­ce – kroz smeh ka­že An­drea.

Pr­va lju­bav za­bo­ra­va ne­ma

Šta je taj­na bro­ja 7 na dre­su?

– To je pr­vi broj ko­ji sam za­du­ži­la još u ORK Be­o­gra­du kad sam ima­la mo­žda de­set go­di­na. Ne­ma po­seb­nu spe­ci­fič­nost, ali ne bih ga me­nja­la ni­ka­da i ni za šta. Do­du­še, u Kri­mu sam no­si­la 77, ali sa­mo za­to što je 7 bio za­u­zet.

Gest ve­li­kog čo­ve­ka

Bez tek­sta ste osta­vi­li 4.000 lju­di u Ča­i­ru kad ste po­sle me­ča pro­gla­še­ni igra­či­com utak­mi­ce, a po­klon pre­da­li Jo­va­ni Ri­so­vić.

– Sad kad ču­jem ta­ko ne­što le­po je, ali u tom mo­men­tu mi je bi­lo sa­mo da sve bu­de fer. Zmaj­če je bra­ni­la sjaj­no i za me­ne je ona, bez ob­zi­ra na mo­ju od­lič­nu par­ti­ju, bi­la igra­či­ca utak­mi­ce. Ni­sam raz­mi­šlja­la ni se­kun­de, oti­šla sam do nje i pre­da­la joj sat, a po­sle sam joj re­kla u ša­li da su me­ne gre­škom oda­bra­li jer me iz fe­de­ra­ci­je zna­ju pa im je bi­lo lak­še.

Bez Ce­ce ni­šta ne­će bi­ti isto

Ni ovog pu­ta An­drea Le­kić ni­je za­bo­ra­vi­la da po­me­ne jed­nu igra­či­cu i kao ka­pi­ten se za­hva­li na sve­mu.

– Bez Ce­ce Og­nje­no­vić u ti­mu ne­će bi­ti isto. Bi­će čud­no bez nje. Ona je jed­na od onih igra­či­ca ko­jim se uvek di­viš. Igra­le smo du­go, ve­li­ki žal je ostao što nas je na­pu­sti­la, ali sva­kom od nas do­đe kraj ka­ri­je­re. Neo­pi­si­vo mi je dra­go što se opro­sti­la do ru­ko­me­ta na ova­kav na­čin, za­slu­ži­la je sve što je do­ži­ve­la u de­cem­bru. Mi­slim da sva­ko sa­nja ta­kav od­la­zak u pen­zi­ju i daj Bo­že da sva­ko­me od nas bu­de baš ta­ko.

LIČ­NA KAR­TA

Da­tum ro­đe­nja: 6.sep­tem­bar 1987. u Be­o­gra­du
Vi­si­na: 178 cm
Te­ži­na: 74 kg
Po­zi­ci­ja: sred­nji bek
Klu­bo­vi: ORK Be­o­grad (1998.-2005.), Rad­nič­ki (2005.-2006.), Knjaz Mi­loš (2006.-2007.), Krim (2007.-2011.), Đer (2011.-2013.), Var­dar (2013.)
Broj na dre­su u klu­bu: 7 i 77
Re­pre­zen­ta­tiv­ni us­pe­si: Sre­br­na me­da­lja na Svet­skom pr­ven­stvu (2013.)
Klup­ski us­pe­si: Šam­pi­on Sr­bi­je (2007), šam­pi­on Slo­ve­ni­je (2008., 2009., 2010., 2011.), šam­pi­on Ma­đar­ske (2012., 2013.), Kup Slo­ve­ni­je (2008., 2009., 2010., 2011.), Kup Ma­đar­ske (2012., 2013.), šam­pi­on Evro­pe – (2013.)
In­di­vi­du­al­na pri­zna­nja: MVP Re­gi­o­nal­ne li­ge, naj­bo­lja igra­či­ca Sr­bi­je (2008., 2009., 2010., 2011., 2012.), naj­bo­lja igra­či­ca Bal­ka­na (2009., 2010.), naj­bo­lja igra­či­ca slo­ve­nač­ke li­ge (2011.), 4. na sve­tu u iz­bo­ru Me­đu­na­rod­ne ru­ko­met­ne fe­de­ra­ci­je (2011.), MVP tur­ni­ra Hand­ball Fi­e­sta (2013.), Ide­al­na po­sta­va Evrop­skog pr­ven­stva (2012.), Ide­al­na po­sta­va Mo­bel­rin­gen ku­pa (2010.), naj­bo­lji sred­nji bek Evro­pe (2012.).
Osta­le ak­tiv­no­sti:
Stu­dent Fa­kul­te­ta za tu­ri­stič­ki i ho­te­li­jer­ski me­nadž­ment
Stu­dent Fa­kul­te­ta za sport
Blo­ger na saj­tu evrop­ske ru­ko­met­ne fe­de­ra­ci­je (EHF)
Or­ga­ni­za­tor i do­ma­ćin ru­ko­met­nog kam­pa za de­cu “An­drea Le­kić”