REPREZENTACIJA SRBIJE

Reprezentacija nije samo rec koja se u Andreinom prisustvu mora izgovarati sa poštovanjem. Prvi poziv da obuce dres sa državnim grbom nikada nece zaboraviti. Stigao je od Mileta Isakovica pred kvalifikacione utakmice sa Makedonijom gde je bila na spisku rezervi u konkurenciji velikih imena srpsko-crnogorskog rukometa u tom trenutku. Desile su se dve povrede važnih igracica i u kuci Lekica je zazvonio telefon:

“Svaki dolazak u reprezentaciju za mene i dan danas predstavlja najvecu mogucu radost. Ne mogu da opišem šta je to predstavljalo za mene sa 17 godina. Nisam znala gde se nalazim. Imala sam tri sata da stignem do hotela “Park” u Novom Sadu, a nisam znala ni šta da ponesem, ni kada da krenem, ni kako cu da stignem tamo. Definitivno, za mene najveca trema ikada. Nijedna utakmica ne može da se poredi sa tim cinom mog pojavljivanja tamo, upoznavanja selektora i svih tih igrackih velicina.”
Na okupljanjima seniorske reprezentacije je od 2005. godine, a prvu zvanicnu utakmicu odigrala je 2006.godine na “Kupu Karpata” pred Evropsko prvensvo u Švedskoj. Vatreno krštenje na velikoj sceni imala je upravo na kontinentalnoj smotri u Skandinaviji. Posle pet godina staža u dresu sa najdražim grbom, u oktobru 2011. godine postala je kapiten, iako je za tu ulogu bila spremna i ranije.
POVREDA LAKTA
Zbog reprezentacije se vratila na teren samo dva meseca od teške povrede lakta koju je zaradila posle pada na utakmici Lige šampiona u Nemackoj. Taj period 2010.godine pamti kao jedan od najtežih.
“Najteže je pratiti utakmicu sa saznanjem da ne možeš da pomogneš svojoj ekipi. Definitivno sam emotivno bila prazna posle utakmice mog tadašnjeg kluba koja nas je koštala polufinala i upravo je moja povreda možda uslovila da se ne plasiramo medju cetiri najbolje ekipe Evrope. Nikada me tako nije bolela glava, pucala je, koliko sam bila pod stresom.”
Posle mukotrpnog oporavka i neverovatne upornosti, zaigrala je u odlucujucoj utakmici kvalifikacija za plasman na Evropsko prvenstvo 2010. u Smederevu. Maestralno je predvodila Srbiju do pobede nad Turskom koja je oznacila plasman Srbije na Evropsko prvenstvo.
“Ta pobeda mi znacila više nego išta jer je ta utakmica bila jedini cilj mog brzog oporavka. Bila sam najsrecnija osoba na celom svetu. Posle dva meseca teškog rada i borbe da se vratim samo za tu utakmicu, uspeli smo. Otvorili smo vrata Evropskog prvenstva i slavlje koje je usledilo sa drugaricama iz reprezentacije je nešto najlepše što pamtim. Nadam se da ce se u skorijoj buducnosti desiti neko vece slavlje pošto hocu da sagradim vitrinu u mojoj kuci koja ce biti ispunjena trofejima. Ostavicu mesto za trofej sa reprezentacijom i nadam se da cu ga uskoro popuniti,” govorila je Andrea na izmaku 2010.godine verujuci da ce doci njenih “pet minuta”, kao i “pet minuta” generacije reprezentacije Srbije koju predvodi kao kapiten. I došlo je, samo tri godine kasnije.”