PONOSNI KAPITEN

Generacija koja je prošla težak put sazrevanja, konacno je dotakla svetske visine. Za­ra­zi­la je ci­ta­vu na­ci­ju ru­ko­me­tom. Eufo­ri­ja je bila ta­ko ve­li­ka da su lju­di pla­ni­ra­li svo­je vre­me pre­ma utak­mi­ca­ma devojaka koje su himnu pevale iz sveg glasa, ginule za svaku loptu i disale kao jedna. Ušle su u ana­le i is­pi­sa­le ru­ko­met­nu isto­ri­ju Srbije.
“Imale smo definitivno najteži put do finala i ono što ce ostati obeležje tog puta, jeste ta vera da možemo. Bile smo svesne težine zadatka, ali nekako u srcu i glavi znamo da je to jedina prilika da u svojoj zemlji pred svojim navijacima napravimo istorijski rezultat. Gledale smo jedan video pred sada vec antologijsku utakmicu sa Norveškom, i ono što je ostavilo izuzetak utisak jesu naše slike na kojima placemo na finalnom vikendu prošlog evropskog prvenstva. Pogledale smo se i rekle da to je ono što ne sme da se ponovi. To nas je otreznilo i podsetilo šta ne smemo da uradimo. Najponosnija sam na to za­jed­ni­štvo ekipe. Po­go­to­vo kad je bi­lo te­ško, kada je za mno­ge si­tu­a­ci­ja bi­la bez­iz­la­zna, eki­pa je po­ka­za­la ka­rak­ter, dosled­nost i jak tim­ski duh. Pro­tiv Nor­ve­žan­ki je ve­ci­na mi­sli­la da je sve go­to­vo, da smo iz­gu­bi­le, ali mi to ni­smo mislile ni jed­nog tre­nut­ka. Ve­ro­va­le smo da za­jed­no mo­že­mo da po­be­di­mo, i us­pe­le smo. Na taj rezultat sam najponosnija kada govorim o svojoj celokupnoj karijeri jer pobeda nad Norveškom i svime što predstavlja nije obicna pobeda. To je bila najlepša noc od kako sam pocela da treniram rukomet. Osim nas samih i naših najmilijih, verovatno niko ne zna koliko je truda, rada, vere, odricanja i suza uloženo u taj rezultat. U odnosu na naš nastup pre godinu dana, najviše smo napredovale na planu samopouzdanja. To se najbolje videlo kada smo se u dva navrata vracale iz minusa od pet golova protiv olipijskih i svetskih šampionki jer one na tom rezultatu ne dozvoljavaju ni da im se približite, a ne da napravite seriju 11-2 koja zaista deluje impozantno. Ve­ra u sa­i­gra­ci­ce je for­mu­la uspe­ha, ko god je bio na te­re­nu gri­zao je svom snagom. Smi­re­nost i stalo­že­nost su ve­li­ki na­pre­dak za ovaj tim. Kada vratim secanja na neuspehe reprezentacije predhodnih godina, odnosno koliko puta sam bila razocarana i povredena posle neuspelih evropskih prvenstava, kvalifikacija. Posebno je bila bolna utakmica sa Hrvatskom, gde nismo uspele da se plasiramo na Svetsko prvenstvo u Brazilu, odakle se vadila viza za Olimpijske igre u Londonu. To su mi bile najbolnije kvalifikacije. Ne mogu da verujem koliko se toga promenilo za dve godine, koliko znaci taj proces sazrevanja nas igracica po klubovima. Dobitak samopouzdanja i jake utakmice u nogama, sve to nije fraza. Ušle smo u zrele igracke godine, pružamo najbolje partije i ponos je mala rec u odnosu na to što osecam i dan danas.”